Aktuelni trenutak u FK Partizan

Sudeći po izjavama i komunikaciji sa medijama, Ljubiša Tumbaković je po povratku u Partizan osim funkcije sportskog direktora dobio još jedno važno zaduženje. Naime, jasno je da je Predsednik kluba svoje stavove ranije saopštavao preko pojedinih članova Upravnog odbora, izbegavajući tako da se izjašnjava suviše često i o mnogim neprijatnim pitanjima. Tu nezahvalnu ulogu su igrali legendarni funkcioneri Raša Babić i Dragoljub Vukadinović, od kojih ovaj prvi poseduje poseban talenat komunističke škole da iritira svojim izjavama i pojavom.

Povratkom Tumbakovića, otvorila se mogućnost da za predsednika taj "posao" obavlja sportski direktor, želeći time da iskoriti njegov ugled među navijačima. Sve je počelo konferencijom za novinare nakon plasmana u LE na kojoj je direktor objašnjavao kako je veliki uspeh postignut, ali da istovremeno klub nije zadovoljan rezultatima u LE i LŠ iz prethodnih sezona. To je trebalo da predstavlja pokušaj "stručnog" i detaljnog razlaganja jedne Đurićeve rečenice, koju bi ovaj mogao da sroči na tu temu da se približio novinarskom mikrofonu. Đurićevo prisustvo u prvom redu na tom događaju je nedvosmisleno govorilo ko je bio nalogodavac. Međutim, sve je to delovalo prilično nespretno i veštački, da ne govorimo da je izlaganje bilo prilično nekonzistentno (da je kojim slučajem plasman u LE veliki uspeh kao što se govorilo, onda bi svaka sezona kada je izboren plasman u grupni deo bila izuzetno uspešna, a tvrdilo se upravo suprotno).

Kasnije kada dolaze prvi neuspesi, dolaze i prvi disonantni tonovi. Tako Vermezović otvoreno priča o finansijskim problemima u klubu i činjenici da igračima kasne primanja nekoliko meseci, dok je Tumbaković vrlo agresivno reagovao na pokušaj novinara da mu postave neko pitanje u vezi sa tim. Šta više, u najboljem maniru svog predsednika je odgovorio da je Partizan izuzetno stabilan klub, najstabilniji u Srbiji i da nema nikakve finansijske probleme.

Naravno, u realnosti stvari stoje drugačije i račun Partizana je u blokadi od 22. oktobra za iznos od 370 hiljada evra. Ukupno u poslednjih 12 meseci, račun Partizana je bio u blokadi 55 dana. Naravno, treba reći da je to mačiji kašalj u poređenju sa drugim velikim klubom u Beogradu, čije opstajanje je uspeh sam po sebi (u blokadi neprestano od 23. marta ove godine, na iznos od 10,7 miliona evra). Nijedna organizacija čiji poverioci pokreću postupke prinudne naplate potraživanja blokadom tekućeg računa kod banaka se ne može nazvati stabilnom.

Crvena Zvezda: Život iznad mogućnosti u rupi bez dna

Pre dvadesetak godina verovatno nijedan navijač Crvene Zvezde nije mislio da bi njegov klub mogao da ostane pet godina bez titule u Srbiji. Danas verovatno isto tako niko od njih ne misli da bi klub jednostavno mogao da ode u stečaj ili se čak i ugasi. Međutim, kao što se ovaj prvi scenario ostvario, ni ovaj drugi nije daleko od realnosti. On je realnost.

U obraćanju navijačima povodom nove kandidature za predsednika FK Crvena Zvezda, Vladan Lukić je uglavnom krivio tešku situaciju koju je zatekao, navodeći da je u trenutku njegovog preuzimanja kluba dug Zvezde iznosio 31 milion evra. Interesantno da konstantno od njegovog promovisanja u predsednika u medijima se provlače priče kako je zaslužan zato što je finansijski stabilizovao klub koji tada nije imao novca ni za ishranu igrača. Ipak, za one koji nisu skloni da previše veruju takvim pričama, to se može razumeti samo kao još jedan prilog za debatu o „nezavisnosti“ medija, pre nego kao opis menadžerskih sposobnosti ovog bivšeg fudbalera.

Prethodne 3 godine neće ostati zapamćene po finansijskoj stabilizaciji kluba, budući da je sa 28,7 miliona evra na kraju 2009. godine (u kojoj je sadašnja uprava preuzela klub), dug Zvezde po osnovu kredita bankama, obaveza za isplate igrača, poreze itd narastao na celih 42, 2 miliona, što predstavlja povećanje za čak 13,5 miliona evra. Drugim rečima, ako neko bude hteo da nasledi Lukića (a očito da svi imaju preča posla), moći će da se požali kako je on za prve tri godine mandata dodatno povećao zaduženost kluba za celih 47%!

Dugovi	2008	2009	2010	2011
Dugoročni dugovi	5,530	8,054	5,951	3,957
1. Dugoročni krediti	5,530	8,054	5,899	3,918
2. Ostale dugoročne obaveze	0	0	53	39
Kratkoročni dugovi	21,693	20,681	30,661	38,244
1. Kratkoročne finansijske obaveze	10,286	8,206	12,922	17,948
2. Obaveze iz poslovanja	8,349	9,151	12,080	12,067
3. Ostale kratkorocne obaveze	2,598	2,783	4,021	5,590
4. Obaveze po osnovu poreza	461	541	1,638	2,638
Ukupan dug	27,223	28,735	36,612	42,200

Ako se ukupne obaveze od 42,2 miliona umanje za stanje potraživanja koja Zvezda ima od drugih lica, dobije se stanje obaveza koje opet nimalo ne popravlja sliku. Krajem 2011. godine Zvezda je potraživala 3,8 miliona evra (od toga 2,5 miliona evra po osnovu prodaje igrača), što bi uz pretpostavku naplativosti ovih potraživanja umanjilo ukupne obaveze neznatno, tj. na i dalje ogromnih 38,4 miliona (opet suprotno pisanjima štampe da su neto obaveze nekih 33 miliona evra).

Rast zaduživanja je bio posledica težnje da Zvezda održava svoj godišnji budžet na nivou od 12-13 miliona evra, kako bi imala koliko-toliko konkurentan tim u borbi za trofeje. U budžetu, troškovi vezani za plate igrača i zaposlenih su se stabilizovali na visini od 7 miliona evra godišnje, dok ostatak se odnosi na operativne troškove kluba. Nemogućnost da se takav budžet obezbedi iz internih izvora (prodaja igrača, prihodi od ulaznica, sponzora, evropskih takmičenja itd.) je dovela do nastavka pozajmljivanja sredstava.

Međutim, problem sa pozajmljivanjem sredstava je isti danas kao i pre 4 godine i sastoji se u tome da su dugovi Zvezde daleko iznad nivoa koji klub može da podnese. Izvesno je da ako se nastavi ovakav trend i u budućnosti, može doći do scenarija sličnog košarkaškom klubu, koji je prestao sa radom i ušao u reorganizaciju, a drugi klub je preuzeo igrače i otkupio prava da koristi njegovo ime (u cilju da prikriju pravu prirodu stvari, neki mediji su takav aranžman nazivali „fuzijom“).

Bilans uspeha	2008	2009	2010	2011
Poslovni prihodi	9,292	5,650	8,440	7,056
Prihodi od prodaje	395	538	7,156	5,382
Prihodi od aktiviranja učinaka i robe	0	0	201	369
Ostali poslovni prihodi	8,897	5,113	1,083	1,305
Poslovni rashodi	13,849	11,995	12,700	13,428
Troškovi materijala	675	679	593	501
Troškovi zarada, naknada zarada i ostali lični rashodi	8,781	6,398	7,094	7,176
Ostali poslovni rashodi	4,393	4,919	5,012	5,752
Poslovni gubitak pre amortizacije (EBITDA)	-4,557	-6,345	-4,260	-6,372
Troškovi amortizacije i rezervisanja	1,729	1,512	1,230	1,974
Poslovni gubitak	-6,286	-7,857	-5,490	-8,346
Finansijski prihodi	976	506	448	402
Finansijski rashodi	2,855	3,018	2,762	3,230
Ostali prihodi	1,909	7,705	859	3,043
Ostali rashodi	980	1,023	1,564	705
Gubitak pre poreza	-7,237	-3,686	-8,509	-8,836
Odloženi poreski rashodi	0	366	0	0
Odloženi poreski prihodi	69	0	330	707
Neto gubitak	-7,168	-4,052	-8,179	-8,130

U bilansu uspeha iznad vidimo da su Zvezdini prihodi daleko ispod nivoa godišnjeg budžeta. Razlika se pokrivala dodatnim zaduživanjem što govori da Zvezda nastavlja praksu da živi iznad granica svojih mogućnosti i time dovodi opstanak kluba u pitanje.

Novčani tokovi	2008	2009	2010	2011
Prilivi gotovine iz redovnog poslovanja	9,482	15,221	9,551	13,324
Odlivi gotovine iz redovnog poslovanja	14,811	15,869	12,280	16,152
Neto	-5,329	-648	-2,729	-2,829
Prilivi gotovine iz zaduživanja	16,639	8,658	15,138	8,422
Odlivi za otplate kredita	11,159	8,039	12,419	5,655
Neto	5,479	618	2,719	2,768

Ko je sve pozajmljivao sredstva Zvezdi u proteklih nekoliko godina? Prošle godine je to bila Poštanska štedionica sa kreditom od 2,5 miliona evra a još jedan u visini od 1 milion evra je uzet od EFG banke (interesantno da je obezbeđenje za ovaj drugi kredit Ugovor o sponzorstvu sa Gazprom Neftom, što znači da bi uplate po osnovu sponzorstva umesto u Zvezdi mogle da završe u EFG banci, ako Zvezda ne bude izmirivala obaveze po osnovu kredita). Ostatak sredstava je prikupljen iz više kratkoročnih kredita kod domaćih banaka.

Gazprom

Iako pompezno najavljivan, ugovor o sponzorstvu sa Gazprom-om nije Zvezdi doneo toliko da bi mogao bitno da poboljša njenu finansijsku sliku. Prošle godine prihodi po osnovu sponzorstva i donacija od Gazproma su iznosili 2,2 miliona evra. Svi ostali sponzori i donatori zajedno su uplatili u klub 1,5 miliona evra.

Uzroci neprestanog urušavanja?

Kad već ne žele da budu u privatnom vlasništvu, u Zvezdi bi morali da se potrude da uvedu veći stepen odgovornosti uprave za postupke, kako jedina kazna za loše rezultate ne bi bila proterivanje sa funkcija kao do sada, već i finansijska sankcija u onoj meri u kojoj je uprava oštetila klub. Taj mehanizam je poznat u slučaju mnogih klubova koji nisu u privatnom vlasništvu i funkcioniše preko modela bankarske garancije. Konkretno, u slučaju Barselone članovi Upravnog odbora kluba su u obavezi da polože kolektivnu bankarsku garanciju u visini od 50 miliona evra. Time se klub štiti od lošeg rada uprave i u mogućnosti je da naplati iznos garancije u slučaju da je radom uprave klub pretrpeo gubitke. Da je kojim slučajem takav mehanizam bio u Zvezdi, verovatno mnogi bivši predsednici ne bi ni došli na tu funkciju.

Šta se može očekivati u budućnosti?

Iako je ova godina donela izvesnu amortizaciju nezadovoljstva osvajanjem Kupa Srbije i pobedom u derbiju, jasno je da su ovi uspesi pre svega posledica internih slabosti najvećeg rivala nego što se vidi svetlo na kraju tunela za Zvezdu. Drugim rečima, čini se da ništa što se tiče Zvezde nije u njenoj kontroli. Moraće da se uzdaju da sve slabosti koje je njihov klub ispoljio, mogu nekako da se preslikaju i kod najvećeg rivala. Nekih naznaka u tom smislu je već bilo, pa je tako drugi deo sezone 2011/12 protekao u znaku Zvezde. Da li će se neka slična šansa ponoviti i eventualno potrajati malo duže, teško je reći.

Novi Zvezdin statut

FK Crvena Zvezda je donela novi statut, kojim se vrši usaglašavanje sa Zakonom o sportu, međutim važnije od te zakonske obaveze jeste izmena kojom se prag za promenu predsednika spušta sa 2/3 na 1/2 glasova Skupštine. Na sajtu još nije dostupna nova verzija statuta (stoji samo verzija doneta 2010. godine), tako da se ne mogu dati neki komentari. Ipak, ono što je jako zanimljivo jeste finansijska odgovornost članova uprave za (loše) poslovanje kluba. Zvezda se ugleda na Real Madrid i Barselonu po neposrednom izboru predsednika, ali u svim ostalim segmentima nema nikakvih sličnosti, kao što priča Šurbatović:

Koliko je Zvezda po statutu blizu funkcionisanju Reala i Barselone, i šta dalje? Šurbatović ima precizan odgovor:

- Jedina sličnost je institut neposrednog izbora predsednika koji daje mogućnost svim članovima da biraju i budu birani. Sve ostalo je potpuno drugačije koncipirano, a najveća razlika je ta što kandidati za predsednike Barselone i Reala moraju da dostave ozbiljne bankarske garancije kao zalog da će savesno poslovati i da neće dovesti klub do finansijske propasti. U Barseloni oko 50 miliona evra, u Realu trećinu iznosa budžeta iz prethodne godine, što je u slučaju Florentina Pereza iznosilo oko 53 miliona evra. Kod nas, nažalost, ne postoji nikakva vrsta materijalne odgovornosti za loše upravljanje što je i dovelo do ovoliko loše finansijske situacije. Šta dalje? Potrebno je ponašati se u okviru usvojenog statuta i zakona o sportu, kao i iskoristiti priliku da se aktivno učestvuje u izborima za nove organe kluba. Članovi Crvene zvezde preuzimaju veliku odgovornost za dalje upravljanje klubom - zaključio je Šurbatović.

Petar Škundrić, koji je predsednik skupštine sportskog društva, je dao izjavu u kojoj stvari izgledaju drugačije:

- Upravljanje, poslovanje i otuđenje su različite kategorije. Hipoteka nije otuđenje nego garancija, a svaki član UO garantuje ličnom imovinom za odluku koju je doneo. Ja sam protiv toga da neko proda 30% imovine Crvene zvezde, ali nisam protiv da svu imovinu klub stavi pod hipoteku, ako tim kreditnim aranžmanom rešava važne probleme.

Prosto ne verujem da je ovo istina da svaki član UO garantuje ličnom imovinom za odluku koju je doneo, jer onda bi svi prethodni predsednici trebalo da nadoknade gubitke koje su proizveli. Moguće da tako nešto deklarativno i stoji na papiru, ali ako ne postoji mehanizam da se to može sprovesti (a položen novac u banci u vidu garancije koji klub može povući ako se šteta napravi je dobar mehanizam za to), onda situacija ostaje kao što jeste, tj. da predsednik ne odgovara ni za kakvu štetu.

Nameštanje mečeva i Crna knjiga Istočne Evrope

Ove nedelje se pojavila publikacija sindikata fudbalera FIFpro, koja se tiče njihovog položaja u Istočnoj Evropi. Izveštaj pod nazivom Crna Knjiga Istočne Evrope je nastao anonimnim anketiranjem fudbalera u 12 zemalja ovog dela Evrope.

Najviše pažnje u Srbiji je privukla izjava bivšeg fudbalera Borca Dragiše Pejovića koji je u sklopu promocije ove knjige priznao da je igrao namešten meč sa Partizanom. Ipak, nije bilo ozbiljnih reakcija na tu izjavu, kako od strane Borca tako i Partizana. Interesantno je da i sama Crna knjiga, u prilog kojoj je trebalo da služi ova izjava, ne nalazi Srbiju kao posebno problematičnu zemlju po pitanju nameštanja utakmica. Tako, samo 5,3% igrača iz Srbije koji su popunili anketu su priznali da im je ponuđeno nameštanje mečeva. To je duplo manje od proseka Istočne Evrope (11,9%), odnosno time je Srbija među 4 zemlje u kojima ima najmanje nameštanja mečeva u ovom regionu. Zajedno sa Srbijom, solidno se još kotiraju i Slovenija, Mađarska i Hrvatska, dok je najgora situacija u Crnoj Gori, Kazahstanu i Grčkoj.

Na pitanje da li su upoznati sa nameštanjem mečeva u svojoj ligi, 18% anketiranih fudbalera iz Srbije je odgovorilo potvrdno, što našu ligu pozicionira lošije nego po prethodnom kriterijumu, ali opet bolje od proseka.

Kada je u pitanju kašnjenje u isplati plata, tu se Srbija nalazi oko proseka za Istočnu Evropu, tačnije 42,6% anketiranih igrača je navelo da im se primanja ne isplaćuju na vreme.

Kada je u pitanju relevantnost ovih podataka, sigurno se mogu postaviti neka pitanja. Tako upada u oči da svi od 142 anketirana fudbalera u Crnoj Gori su naveli da im je nuđeno nameštanje mečeva, a samo dvojica njih su priznali da su upoznati sa konkretnim slučajevima nameštenih mečeva u njihovoj ligi (1,4%).

Ceo dokument u pdf-u se može preuzeti ovde.

(Samo)upravljanje fudbalskim klubom

Poslednja dešavanja u FK Partizan pokazuju neke od mnogih konsekvenci nedefinisanog vlasništva nad tim entitetom. U situaciji kada ne postoje vlasnici, uprava kluba nema nikome da polaže račune, osim sportskim novinarima na konferencijama za štampu (ali sve i da se novinari svojski potrude, ne mogu da ih nateraju da se oznoje u takvim situacijama jer nisu u stanju da utvrde da li govore istinu pošto ne znaju na APR-u da provere osnovne finansijske podatke o poslovanju kluba).

Trenutna struktura upravljanja ovim klubom izgleda anahrono čak i za Srbiju 2011. godine. Vrhovni organ kluba je Skupština. To je ono što bi bilo ekvivalentno skupštini akcionara u normalnoj kompaniji, gde ljudi koji su kupili akcije firme imaju pravo i da se nešto pitaju za njeno poslovanje. U Partizanu pak, ljudi koji imaju pravo da se pitaju o poslovanju se biraju po mnogo egzotičnijim kriterijumima. Tako, baštineći najbolju socijalističku tradiciju, najveći broj članova Skupštine (31 od 65) pripada nečemu što se zove „aktiv društveno-sportskih radnika“.

Samo površan pogled na članove ove živopisne družine govori o tome da većina zadovoljava samo prvu polovinu kriterijuma (tj. predstavlja „društvene“ ali ne istovremeno i sportske „radnike“). Iako druge dve grupacije u Skupštini (bivši igrači i radna zajednica, odnosno navijači) zajedno imaju 34 mesta (za 3 više od prve grupe), jasno je da izbor uprave dolazi nekako uvek spolja/odozgo.

Novim Zakonom o sportu definisana je i privatizacija u sportu (članovi 169 – 182). Najpre je potrebno da sva sportska društva budu upisana u odgovarajući registar, a onda se procedura sprovodi kao po Zakonu o privatizaciji. Upis u registar treba da bude okončan u roku od godinu dana od stupanja na snagu Zakona o sportu, što treba da istekne za oko 4 meseca (u aprilu sledeće godine), nakon čega će (nadamo se) biti iniciran i sam postupak privatizacije.

Ipak, čak i da dođe do privatizacije najvećih klubova, verovatno će doći do neke vrste otrežnjenja koliko oni zapravo malo vrede. Iako je popularno mišljenje da C. Zvezda ima veću vrednost od Partizana zbog većeg broja navijača, većeg stadiona i slično, finansijski podaci iz poslednjih nekoliko godina (koji su jedino relevantni za investitora) to ne pokazuju.

Kad pogledamo poslovne prihode (svi prihodi od prodaje ulaznica, prodaje igrača, sponzorstava, marketinga itd), vidimo da u slučaju Partizana oni manje-više konstantno rastu zadnjih 4 godine (a verovatno će biti slučaj i sa 2011. pošto mislim da su ove godine uplaćeni iznosi od Lige šampiona a i dosta igrača je prodato letos), tako da će Partizan verovatno imati najmanje 20-ak miliona evra prihoda i ove godine. Kod Zvezde osim 2007. (kada su verovatno zbog prodaje igrača prihodovali preko 15 miliona evra), prihodi su duplo manji od Partizanovih i ta razlika se postepeno povećavala poslednje tri godine. Sportski rezultati naravno nisu mnogo drugačiji, pa je tako baš 2006/07. Zvezda osvojila poslednju titulu šampiona, a od tada je ona pripadala Partizanu.

Kad su u pitanju godišnji rashodi klubova (ovde su uzeti poslovni rashodi bez amortizacije), onda vidimo sledeće:

Interesantno da i pored značajno manjih prihoda, Zvezda se trudi da ne zaostaje previše u izdacima za svoje funkcionisanje (plate igrača, kupovina igrača, ostali rashodi kluba) u odnosu na Partizan. Razlika priliva gotovine u odnosu na odlive kod Zvezde je pokrivana dodatnim zaduživanjem, kao što će se videti kasnije. Pre toga, da pogledamo razliku prethodne dve kategorije, tj. poslovna dobit ili gubitak pre amortizacije (EBITDA):

Zvezda je konstantno ispod nule i to najmanje 3 miliona evra svake godine, što znači da je na dugi rok njeno poslovanje neodrživo (osim ako ne doživi neku ozbiljnu finansijsku injekciju). Da je kojim slučajem privatna firma, verovatno bi sada bila pred stečajem (ne nužno i gašenjem). Partizan je ostvario određen finansijski uspeh prošle godine, ali ako se to ne potvrdi kao dugoročni trend, ni taj klub ne može računati na neko interesovanje investitora u privatizaciji.

Sad još jedna zanimljiva stvar, a to su dugovi (ovde je uzet neto dug, tj. dugoročni i kratkoročni krediti umanjeni za stanje gotovine i depozita u banci).

Evidentno je da stanje obaveza prema bankama kod Partizana opada konstantno, tako da se može reći da se jedan deo zarađenog novca ispravno koristi za otplatu tih kredita. Ipak, kredita i dalje ima (iako oni stalno pričaju suprotno) i na kraju prošle godine ta obaveza je iznosila 4 miliona evra, ali ako se nastavi poslovanje kao u 2010. onda to ne bi trebalo da predstavlja ozbiljan problem za klub. Kod Zvezde pak obaveze po osnovu kredita su dosta veće i dalje rastu pa su na kraju prošle godine iznosile skoro 19 miliona evra (imajući sve u vidu nejasno je kako sadašnje rukovodstvo stalno dobija pohvale da je stabilizovalo klub). 

Biće zanimljivo svakako videti i rezultate za ovu godinu kad budu dostupni, ali je uočljiv neki trend koji će se teško promeniti u kraćem roku. Sa druge strane, sigurno je i da broj navijača predstavlja bitnu stavku za vrednost kluba i interesovanje investitora i tu Zvezda stoji bolje od Partizana, pošto prema jednom istraživanju iz 2008. (koje je doduše sama Zvezda naručila), odnos Zvezda : Partizan : ostali klubovi je 48,2% : 30,5% : 21,3%. Tako izbor Gazprom Njefta da sponzoriše Zvezdu je očito najviše bio motisan tom činjenicom (a očekivano je bilo da izaberu jedan od klubova pošto naftne kompanije i fudbalski klubovi imaju sličnu ciljnu grupu). Novac koji na taj način potroše želeli su da daju klubu koji će vratiti veći marketinški efekat. Međutim, pitanje je u nedostatku sportskih rezultata da li je to zaista tako. 

Izvori: Partizan, C. Zvezda

Još regulacije u igri - UEFA smanjuje "nejednakost" u evropskom fudbalu

Iako su naši klubovi ispali već u kvalifikacionim utakmica evropskih takmičenja ove sezone, navijači su bili oduševljeni igrama nekih mladih igrača, koji kao i uvek predstavljaju „budućnost“ tih klubova. Tako se u Partizanu govorilo o desnom beku Nikoli Aksentijeviću, dok se u Zvezdi velikim potencijalom smatra centralni defanzivac Uroš Ćosić, koji ipak nije igrač ovog kluba već je na pozajmici. Imajući u vidu i da mnogi inostrani igrači kod nas ne daju doprinos igri koji se od njih očekuje, čini se da je među onima koji prate fudbal većinsko shvatanje da klubovi treba se okrenu svojim omladinskim školama i odatle regrutuju igrače za prvi tim. Takav pristup zastupaju i mnogi bivši fudbaleri, ne samo u našoj zemlji.

Međutim, čak i da je to tačno i da razvoj mladih igrača predstavlja najbolji način funkcionisanja jednog fudbalskog kluba, zašto ih sve obavezati da funkcionišu na taj način i nametati jedan način rada, koliko god se on činio opravdan i podržan od strane stručnjaka? Zašto ograničavati slobodu klubova da sami formulišu svoj način poslovanja? Nažalost, najnovija regulativa UEFA-e, ima upravo taj cilj. Oni smatraju da je sadašnji model funkcionisanja mnogih evropskih klubova „neodrživ“, obzirom na ogromne iznose novca koji troše na transfere i plate igrača, zbog čega pred njih postavljaju sledeće zahteve:

1. Najpre, definisali su maksimalni iznos gubitka koji klub može da ostvari i iznosi 5 miliona evra, a može se povećati do 45 miliona evra (do 2015. godine) odnosno do 30 miliona evra gubitka (od 2015 – 2018) samo ako je takav gubitak pokriven novim uplatama kapitala od strane vlasnika
2. Klubovi će morati da uravnoteže prihode i rashode generisane od fudbala, tj. da ono što troše za plate igrača i transfere bude pokriveno od prihoda od prodaje igrača, TV prava, ulaznica i drugih marketinških prihoda. Znači ne mogu trošiti više za transfere od onoga što su zaradili svojim osnovnim prihodima (gde ne bi spadali npr prihodi od iznajmljivanja objekta, hotela u okviru stadiona i sl).
3. Sponzorski ugovori visokih vrednosti neće biti dozvoljeni, tačnije neće biti priznavani u celom iznosu u prethodno navedene „fudbalske prihode“, pa prihodi po tom osnovu neće moći u celini da se koriste za kupovinu igrača. Sankcije su takve da klubu može biti zabranjeno da koristi određene igrače koje je kupio u UEFA kupovima ili čak da mu bude zabranjeno učešće u evropskim takmičenjima.

Da li sve ovo ima smisla sa finansijske strane?

Kada je u pitanju iznos gubitaka, oni mogu nastati i zbog okolnosti na koje klub ne može uvek da utiče. Pored toga, klubovi će biti kažnjeni uobičajenim tržišnim mehanizmom zbog neuspešnog poslovanja. Ako klub kontinuirano ostvaruje gubitke, vlasnici će najpre najuriti menadžere (sportske direktore, trenere itd), kako bi probali sa novim, a ostvarene gubitke će pokriti upumpavanjem dodatnih novčanih sredstava u klub. Ako gubici nastave da se generišu i pored nekoliko promena menadžmenta, a vlasnici izgube apetit da i dalje prosipaju svoj novac, verovatno će prodati klub drugome, a ako ni to ne uspe klub će otići u stečajni postupak (kao što se desilo sa Portsmutom), što opet ne mora da znači kraj njegovog postojanja. U svakom slučaju, tržište ima mehanizam kojim disciplinuje učesnike i kažnjava neuspešne, a ovaj zahtev za određenim nivoom gubitka koji će se tolerisati može samo da utiče na menadžment da se više nego inače bavi podešavanjem svojih izveštaja. Promene vlasništva, menadžmenta, bankrot kluba zbog prevelikih dugova pa čak i gašenje treba da budu potpuno normalne stvari u fudbalu kao što su normalne i u bilo kojoj drugoj delatnosti i ne mogu se posmatrati kao neka nestabilnost ili problem koji se može sprečiti dodatnom regulacijom.

Pored toga, kako je određeno da maksimalni gubitak bude 45 miliona, ako su vlasnici spremni da uplatama svojih sredstava pokriju i veće gubitke? Uostalom, da bi neki klubovi došli na veći nivo od onoga na kome se trenutno nalaze, logično je da u jednom periodu dosta investiraju i ulaze u gubitke u prvim godinama, da bi im se kasnije (ako ostvare svoje planove) ta sredstva vratila, kao i u svakom drugom biznisu. Ova regulativa u tom smislu obeshrabruje rizik.

Ovim pravilima će biti zabranjeni i sponzorski ugovori ogromne vrednosti, kakve ima npr Mančester Siti. Naime, UEFA neće priznavati ceo prihod po osnovu tog ugovora kao „fudbalski prihod“ već će ga porediti sa sličnim ugovorima za druge klubove, pa priznavati onaj deo koji je do tada bio uobičajen za vrednost sponzorskih ugovora. Na primer, to znači da ako je neki klub pribavio sponzora koji će mu upumpati 400 miliona evra, a do tada je najveći takav ugovor bio na 100 miliona, klubu će biti priznato samo 100 miliona evra kao prihod koji se može koristiti za troškove igrača, prelaznog roka itd. Međutim, to je opet besmisleno jer su takvi ugovori upravo odraz potencijala kluba, zbog čega dobijaju finansijsku injekciju kao nagradu.

Ovim pravilima se postavlja mera uspeha koja ignoriše činjenicu da su fudbalski klubovi kompanije kao i sve druge. Ako neki bogataš upumpava novac u klub i ako se to vraća rezultatima (ili na bilo koji drugi način koji on smatra rezultatom), zašto bi to bilo sankcionisano? Ako bi investitor shvatio da to sipanje novca ne vodi ciljevima koje želi da postigne, onda bi sam odustao bez obzira da li UEFA ima neke kriterijume ili ne.

Ako je sve tako nelogično, koje je onda objašnjenje za sva ova ograničenja? Odgovor daje Jean-Luc Dehaene, UEFA-in čovek koji je zadužen da precizira i nadzire sprovođenje ove regulacije:

„Platini želi da bude više jednakosti između klubova.“

Znači, nejednakost je problem, ta večna boljka čovečanstva koja se nikako ne da sama od sebe izlečiti, a uvek predstavlja zid pred progresom i blagostanjem. Dalje, kaže se da je Platini zabrinut nad visinom duga koji imaju pojedini evropski klubovi i zbog činjenice da samo oko 20% njih posluje sa profitom, zbog čega želi da uvede novi održiviji biznis model. Ali ako je postojeći model neodrživ, zašto se mnogi klubovi nisu jednostavno ugasili? Valjda je to momenat kada se potvrđuje neodrživost modela pod kojim posluju.

Najveći deo ovih rešenja je iniciran preuzimanjem Mančester Sitija od strane konzorcijuma iz Abu Dabija kao i Čelsija od strane poznatog investitora sličnog kapaciteta. Ova dva kluba su prošle godine poslovali sa gubicima koji se ne uklapaju u novu regulativu (odnosno regulativa je definisana tako da se oni ne uklapaju u nju), i to Siti sa oko 140 miliona evra gubitka, a Čelsi sa približno 60 miliona evra.

Međutim, napredak u sportskim rezultatima ovih klubova je očigledan nakon dolaska novih vlasnika. Oni su imali jasan plan da ih dovedu u sam vrh evropskog fudbala i prve uspehe su već ostvarili. Tako je novi vlasnik Sitija od kad je 2008. godine preuzeo klub potrošio jednu milijardu evra na njega, ali je uspeo da mu obezbedi prvi trofej posle 35 godina (FA kup) i mesto u Ligi šampiona u ovoj sezoni. Čelsi je imao nekoliko osvojenih kup takmičenja, ali jedinu titulu u ligi je osvojio 1955. godine, pre nego što je 2003. dobio novog vlasnika iz Istočne Evrope. Od tada do danas je već tri puta bio šampion u Premijer ligi. Sa druge strane, Arsenal koji se ponosi činjenicom da vodi „održivo“ fudbalsko poslovanje nije osvojio nijedan trofej u poslednjih 7 godina.

Stav koji je UEFA zauzela je potpuno paternalistički. Njen generalni sekretar G. Infantino kaže da oni nisu tu da kazne klubove, već da im „pomognu“, a Platini u jednoj izjavi čak kaže da su oni tu da ih „zaštite“. Zašto je potrebno da UEFA pomaže klubovima i od koga će da ih zaštiti? Oni sami nisu fudbalski klub, već asocijacija koja se bavi organizacijom takmičenja, marketingom itd. Menadžeri klubova treba sami da znaju šta je najbolje za njihov klub, a to ne mora biti isto ono što je najbolje i za UEFA.

Posledice?

Generalno, doćiće do usporavanja razvoja evropskog fudbala, jer će biti manje prostora za investiranje. Takođe, trenutno najmoćniji klubovi će lakše zadržati svoje pozicije jer neće biti opasnosti da ih neki trenutno slabiji konkurenti za 2-3 godine potpuno nadmaše zahvaljujući investicijama od više stotina miliona evra godišnje, budući da one neće biti moguće kao do sada (što je i razlog podrške ovom planu od vodećih klubova). Ako se ova regulativa bude zaista striktno primenjivala, klubovi koji nisu u vrhu će mnogo sporije napredovati na sledeći stepenik zato što neće biti u mogućnosti da u kraćem periodu značajno investiraju u svoj tim, unaprede rezultate i povećaju prihode već će se kretati u nekom začaranom krugu u kom se sada nalaze.

Za dalje čitanje:

1. European Soccer Goes Feudal, Wall Street Journal

2. UEFA Club Licensing and Financial Fair Play Regulations (ceo dokument sa novom regulativom)