Socijalizam ne funkcioniše u praksi: Zašto Arsenal ne osvaja trofeje?

Okolnost u kojoj savremeni fudbal funkcioniše kao i svaki drugi biznis nameće potrebu uređenja fudbalskih klubova kao klasičnih kapitalističkih kompanija, kako bi bili uspešni u takmičenju sa drugima. Važan segment takvog uređenja jeste i isplaćivanje zaposlenih u skladu sa njihovom tržišnom vrednošću i doprinosom koji daju uspehu kluba. To podrazumeva da pojedini igrači mogu imati zarade i nekoliko puta veće od drugih, ako menadžment proceni da to odgovara njihovoj tržišnoj vrednosti i doprinosu uspesima kluba (npr. do leta 2011. godine, Vejn Runi iz Mančester Junajteda je imao 13 puta veća primanja od Denija Velbeka, igrača istog kluba). Ovakve situacije nisu anomalija, već posledica činjenice da iako se radi o timu, tj. kolektivu, njega čine pojedinci čiju vrednost je potrebno individualno vrednovati.

U Arsenalu očito misle drugačije, i sudeći po izjavama trenera Arsena Vengera, njima je na prvom mestu kolektiv a ne pojedinac. Iako ima na raspolaganju jedan od najvećih budžeta u Premijer ligi, trener ovog kluba nije u stanju da formira tim sposoban da se bori za trofej u ovom takmičenju.

Najpre treba reći da je Arsenal treći najveći klub u Premijer ligi po obimu prihoda, kao što pokazuje tabela iznad. Dodatno, Arsenal je šesti klub u Evropi po ovom parametru, budući da veće prihode od Arsenala van Velike Britanije ostvaruju još samo Real Madrid, Barselona i Bajern Minhen. Treba imati u vidu da je Čelsi u prethodnoj sezoni došao na drugo mesto samo zbog prihoda od osvajanja Lige šampiona, tako da će se Arsenal verovatno vratiti na svoje drugo mesto u VB/peto u Evropi u novim izveštajima. Dakle, iako trenutno prihoduje preko 100 miliona više od Totenhema, osvojeno četvrto mesto ispred ovog kluba predstavlja najveći uspeh Arsenala u prošloj sezoni.

Dodatno, prema analizi na verovatno najboljem blogu ove vrste Swiss Ramble, Arsenal je na kraju 2012. godine imao na svojim računima ukupna sredstva od 154 miliona funti, duplo više od prvog pratioca po finansijama Mančester Junajteda, koji je raspolagao sa oko 71 milion funti. Koliko je finansijska pozicija Arsenala neproporcionalna rezultatima na terenu govori i podatak da su svi ostali klubovi Premijer Lige u istom trenutku raspolagali sa ukupno 181 milion funti gotovine, dakle nešto više nego sam Arsenal!

Šta je onda problem i zbog čega Arsenal ne uspeva da dobru finansijsku poziciju "preslika" i na teren?

Filozofija po kojoj je na prvom mestu kolektiv, a ne pojedinac, ne daje mogućnost izuzetnim i vanserijskim fudbalerima da se dugo zadrže u takvom klubu. U finansijskom smislu to znači da se Arsenal vrlo lako odriče svih fudbalera kada njihova tržišna vrednost postane takva da narušava ustaljen raspon zarada u klubu.

“Mi nemamo fudbalere sa primanjima iznad 200.000 funti nedeljno, i mislim da će i drugi klubovi slediti naš model sa uvođenjem finansijskog fer-pleja” rekao je Venger. “Naš model je pre svega socijalistički.”

U realnosti se to ne dešava, i sa novim investicijama u klubove poput Monaka i PSG, moguće je da će nivo zarada i transfera i dalje rasti. Tako se dolazi do paradoksa da Arsenal kao klub sa najskupljim ulaznicama u Premijer ligi ne može da priušti i najbolje igrače i trofeje (a gledaoci upravo zbog toga kupuju ulaznice, koji su najveći izvor prihoda ovog kluba). Tako u ovom klubu postoji mala razlika u zaradama između najboljih fudbalera (koji zbog toga lako prelaze u druge klubove) i onih manje dobrih, čiji je doprinos na terenu nedovoljan, ali zbog opredeljenja za razvoj mladih igrača imaju prevelika primanja. Socijalistički pristup afirmiše prosek i pogoduje ljudima ispod proseka, a demotiviše najbolje i to se dobro vidi na primeru Arsenala.

Dodatno, Vengerovo odbijanje da pravilno vrednuje sopstvene fudbalere i na taj način spreči njihov odlazak iz kluba šteti klubu i na drugi način, kroz lošu procenu vrednosti fudbalera koji se razmatraju kao potencijalna pojačanja. Tako Arsenal i pored neuporedivo većih finansijskih resursa na tržištu biva skrajnut od strane klubova koji su daleko od njegovog nivoa (Napoli i Volfsburg u dosadašnjem toku prelaznog roka).

Vengerovo oslanjanje na finansijski fer-plej koji promoviše UEFA, i koji navodno treba da spreči klubove da prekomerno troše na transferima nije slučajno jer i ta regulacija predstavlja proizvod francuske socijalističke škole koja je dominantna u UEFA od kako je predsednik organizacije Platini, o čemu postoji poseban tekst na blogu.

Međutim, problem je što socijalizam ne funkcioniše u praksi, tj. ne donosi uspeh. Klubovi su slobodni da investiraju prema svojim procenama rizika i isti fudbaler različitim klubovima može vredeti različite sume novca, zavisno od prihoda koje će im doneti, doprinosa igri na terenu i slično. Zato Vengerove nedavne izjave po kojima je smešnim nazvao mogući transfer G. Bejla za oko 100 miliona evra u Real Madrid pokazuju njegovo nerazumevanje ove činjenice. On ne samo da nije u stanju da se takmiči sa najboljima, već i klubovi drugog ranga evropskog fudbala postupaju daleko ozbiljnije na tržištu. Dodatno, slepo verovanje u finansijski fer-plej koji ne pomaže u praksi, a osmišljen je kao pokušaj zaštite tradicionalnih klubova od bogatih investitora u njihove konkurente, govori da Vengerova prevelika ovlašćenja u Arsenalu prete da na duži period ograniče domete i mogućnosti kluba.

Tako se dešava da u sezoni u kojoj usled promene trenera glavnih konkurenata (M. Siti, M. Junajted, Čelsi) Arsenal možda ima veće šanse nego inače za bolji plasman, tim zapravo ima znatno slabiju početnu poziciju nego što se očekivalo.

Misterija

O fudbalu i finansijama jedino racionalno govore biznismeni:

Partizan je za mene misterija. Pre nekoliko godina, dok sam bio član Evropske klupske asocijacije pri Uefi, na čijem čelu je Karl-Hajnc Rumenige, na sastancima je stalno moglo da se čuje, pa i dokumentuje, da je Partizan posle Ajaksa najveći proizvođač talentovanih igrača u Evropi. Zvezda je davno bila u toj ulozi. I pored toliko dobrih transfera Partizan i dalje ima veliki dug.

Jedan od najvećih paradoksa u našem fudbalu je to što u upravama klubovama ima ljudi koji zarađuju maksimalno hiljadu evra mesečno,a glasaju za troškove od nekoliko miliona evra. Da ironija bude veća, u tim upravama ima i nezaposlenih koji se olako razbacuju milionima kojih, inače, nema. 

Iz intervjua Den Tane u Politici.

Aktuelni trenutak u FK Partizan

Sudeći po izjavama i komunikaciji sa medijama, Ljubiša Tumbaković je po povratku u Partizan osim funkcije sportskog direktora dobio još jedno važno zaduženje. Naime, jasno je da je Predsednik kluba svoje stavove ranije saopštavao preko pojedinih članova Upravnog odbora, izbegavajući tako da se izjašnjava suviše često i o mnogim neprijatnim pitanjima. Tu nezahvalnu ulogu su igrali legendarni funkcioneri Raša Babić i Dragoljub Vukadinović, od kojih ovaj prvi poseduje poseban talenat komunističke škole da iritira svojim izjavama i pojavom.

Povratkom Tumbakovića, otvorila se mogućnost da za predsednika taj "posao" obavlja sportski direktor, želeći time da iskoriti njegov ugled među navijačima. Sve je počelo konferencijom za novinare nakon plasmana u LE na kojoj je direktor objašnjavao kako je veliki uspeh postignut, ali da istovremeno klub nije zadovoljan rezultatima u LE i LŠ iz prethodnih sezona. To je trebalo da predstavlja pokušaj "stručnog" i detaljnog razlaganja jedne Đurićeve rečenice, koju bi ovaj mogao da sroči na tu temu da se približio novinarskom mikrofonu. Đurićevo prisustvo u prvom redu na tom događaju je nedvosmisleno govorilo ko je bio nalogodavac. Međutim, sve je to delovalo prilično nespretno i veštački, da ne govorimo da je izlaganje bilo prilično nekonzistentno (da je kojim slučajem plasman u LE veliki uspeh kao što se govorilo, onda bi svaka sezona kada je izboren plasman u grupni deo bila izuzetno uspešna, a tvrdilo se upravo suprotno).

Kasnije kada dolaze prvi neuspesi, dolaze i prvi disonantni tonovi. Tako Vermezović otvoreno priča o finansijskim problemima u klubu i činjenici da igračima kasne primanja nekoliko meseci, dok je Tumbaković vrlo agresivno reagovao na pokušaj novinara da mu postave neko pitanje u vezi sa tim. Šta više, u najboljem maniru svog predsednika je odgovorio da je Partizan izuzetno stabilan klub, najstabilniji u Srbiji i da nema nikakve finansijske probleme.

Naravno, u realnosti stvari stoje drugačije i račun Partizana je u blokadi od 22. oktobra za iznos od 370 hiljada evra. Ukupno u poslednjih 12 meseci, račun Partizana je bio u blokadi 55 dana. Naravno, treba reći da je to mačiji kašalj u poređenju sa drugim velikim klubom u Beogradu, čije opstajanje je uspeh sam po sebi (u blokadi neprestano od 23. marta ove godine, na iznos od 10,7 miliona evra). Nijedna organizacija čiji poverioci pokreću postupke prinudne naplate potraživanja blokadom tekućeg računa kod banaka se ne može nazvati stabilnom.

Crvena Zvezda: Život iznad mogućnosti u rupi bez dna

Pre dvadesetak godina verovatno nijedan navijač Crvene Zvezde nije mislio da bi njegov klub mogao da ostane pet godina bez titule u Srbiji. Danas verovatno isto tako niko od njih ne misli da bi klub jednostavno mogao da ode u stečaj ili se čak i ugasi. Međutim, kao što se ovaj prvi scenario ostvario, ni ovaj drugi nije daleko od realnosti. On je realnost.

U obraćanju navijačima povodom nove kandidature za predsednika FK Crvena Zvezda, Vladan Lukić je uglavnom krivio tešku situaciju koju je zatekao, navodeći da je u trenutku njegovog preuzimanja kluba dug Zvezde iznosio 31 milion evra. Interesantno da konstantno od njegovog promovisanja u predsednika u medijima se provlače priče kako je zaslužan zato što je finansijski stabilizovao klub koji tada nije imao novca ni za ishranu igrača. Ipak, za one koji nisu skloni da previše veruju takvim pričama, to se može razumeti samo kao još jedan prilog za debatu o „nezavisnosti“ medija, pre nego kao opis menadžerskih sposobnosti ovog bivšeg fudbalera.

Prethodne 3 godine neće ostati zapamćene po finansijskoj stabilizaciji kluba, budući da je sa 28,7 miliona evra na kraju 2009. godine (u kojoj je sadašnja uprava preuzela klub), dug Zvezde po osnovu kredita bankama, obaveza za isplate igrača, poreze itd narastao na celih 42, 2 miliona, što predstavlja povećanje za čak 13,5 miliona evra. Drugim rečima, ako neko bude hteo da nasledi Lukića (a očito da svi imaju preča posla), moći će da se požali kako je on za prve tri godine mandata dodatno povećao zaduženost kluba za celih 47%!

Dugovi	2008	2009	2010	2011
Dugoročni dugovi	5,530	8,054	5,951	3,957
1. Dugoročni krediti	5,530	8,054	5,899	3,918
2. Ostale dugoročne obaveze	0	0	53	39
Kratkoročni dugovi	21,693	20,681	30,661	38,244
1. Kratkoročne finansijske obaveze	10,286	8,206	12,922	17,948
2. Obaveze iz poslovanja	8,349	9,151	12,080	12,067
3. Ostale kratkorocne obaveze	2,598	2,783	4,021	5,590
4. Obaveze po osnovu poreza	461	541	1,638	2,638
Ukupan dug	27,223	28,735	36,612	42,200

Ako se ukupne obaveze od 42,2 miliona umanje za stanje potraživanja koja Zvezda ima od drugih lica, dobije se stanje obaveza koje opet nimalo ne popravlja sliku. Krajem 2011. godine Zvezda je potraživala 3,8 miliona evra (od toga 2,5 miliona evra po osnovu prodaje igrača), što bi uz pretpostavku naplativosti ovih potraživanja umanjilo ukupne obaveze neznatno, tj. na i dalje ogromnih 38,4 miliona (opet suprotno pisanjima štampe da su neto obaveze nekih 33 miliona evra).

Rast zaduživanja je bio posledica težnje da Zvezda održava svoj godišnji budžet na nivou od 12-13 miliona evra, kako bi imala koliko-toliko konkurentan tim u borbi za trofeje. U budžetu, troškovi vezani za plate igrača i zaposlenih su se stabilizovali na visini od 7 miliona evra godišnje, dok ostatak se odnosi na operativne troškove kluba. Nemogućnost da se takav budžet obezbedi iz internih izvora (prodaja igrača, prihodi od ulaznica, sponzora, evropskih takmičenja itd.) je dovela do nastavka pozajmljivanja sredstava.

Međutim, problem sa pozajmljivanjem sredstava je isti danas kao i pre 4 godine i sastoji se u tome da su dugovi Zvezde daleko iznad nivoa koji klub može da podnese. Izvesno je da ako se nastavi ovakav trend i u budućnosti, može doći do scenarija sličnog košarkaškom klubu, koji je prestao sa radom i ušao u reorganizaciju, a drugi klub je preuzeo igrače i otkupio prava da koristi njegovo ime (u cilju da prikriju pravu prirodu stvari, neki mediji su takav aranžman nazivali „fuzijom“).

Bilans uspeha	2008	2009	2010	2011
Poslovni prihodi	9,292	5,650	8,440	7,056
Prihodi od prodaje	395	538	7,156	5,382
Prihodi od aktiviranja učinaka i robe	0	0	201	369
Ostali poslovni prihodi	8,897	5,113	1,083	1,305
Poslovni rashodi	13,849	11,995	12,700	13,428
Troškovi materijala	675	679	593	501
Troškovi zarada, naknada zarada i ostali lični rashodi	8,781	6,398	7,094	7,176
Ostali poslovni rashodi	4,393	4,919	5,012	5,752
Poslovni gubitak pre amortizacije (EBITDA)	-4,557	-6,345	-4,260	-6,372
Troškovi amortizacije i rezervisanja	1,729	1,512	1,230	1,974
Poslovni gubitak	-6,286	-7,857	-5,490	-8,346
Finansijski prihodi	976	506	448	402
Finansijski rashodi	2,855	3,018	2,762	3,230
Ostali prihodi	1,909	7,705	859	3,043
Ostali rashodi	980	1,023	1,564	705
Gubitak pre poreza	-7,237	-3,686	-8,509	-8,836
Odloženi poreski rashodi	0	366	0	0
Odloženi poreski prihodi	69	0	330	707
Neto gubitak	-7,168	-4,052	-8,179	-8,130

U bilansu uspeha iznad vidimo da su Zvezdini prihodi daleko ispod nivoa godišnjeg budžeta. Razlika se pokrivala dodatnim zaduživanjem što govori da Zvezda nastavlja praksu da živi iznad granica svojih mogućnosti i time dovodi opstanak kluba u pitanje.

Novčani tokovi	2008	2009	2010	2011
Prilivi gotovine iz redovnog poslovanja	9,482	15,221	9,551	13,324
Odlivi gotovine iz redovnog poslovanja	14,811	15,869	12,280	16,152
Neto	-5,329	-648	-2,729	-2,829
Prilivi gotovine iz zaduživanja	16,639	8,658	15,138	8,422
Odlivi za otplate kredita	11,159	8,039	12,419	5,655
Neto	5,479	618	2,719	2,768

Ko je sve pozajmljivao sredstva Zvezdi u proteklih nekoliko godina? Prošle godine je to bila Poštanska štedionica sa kreditom od 2,5 miliona evra a još jedan u visini od 1 milion evra je uzet od EFG banke (interesantno da je obezbeđenje za ovaj drugi kredit Ugovor o sponzorstvu sa Gazprom Neftom, što znači da bi uplate po osnovu sponzorstva umesto u Zvezdi mogle da završe u EFG banci, ako Zvezda ne bude izmirivala obaveze po osnovu kredita). Ostatak sredstava je prikupljen iz više kratkoročnih kredita kod domaćih banaka.

Gazprom

Iako pompezno najavljivan, ugovor o sponzorstvu sa Gazprom-om nije Zvezdi doneo toliko da bi mogao bitno da poboljša njenu finansijsku sliku. Prošle godine prihodi po osnovu sponzorstva i donacija od Gazproma su iznosili 2,2 miliona evra. Svi ostali sponzori i donatori zajedno su uplatili u klub 1,5 miliona evra.

Uzroci neprestanog urušavanja?

Kad već ne žele da budu u privatnom vlasništvu, u Zvezdi bi morali da se potrude da uvedu veći stepen odgovornosti uprave za postupke, kako jedina kazna za loše rezultate ne bi bila proterivanje sa funkcija kao do sada, već i finansijska sankcija u onoj meri u kojoj je uprava oštetila klub. Taj mehanizam je poznat u slučaju mnogih klubova koji nisu u privatnom vlasništvu i funkcioniše preko modela bankarske garancije. Konkretno, u slučaju Barselone članovi Upravnog odbora kluba su u obavezi da polože kolektivnu bankarsku garanciju u visini od 50 miliona evra. Time se klub štiti od lošeg rada uprave i u mogućnosti je da naplati iznos garancije u slučaju da je radom uprave klub pretrpeo gubitke. Da je kojim slučajem takav mehanizam bio u Zvezdi, verovatno mnogi bivši predsednici ne bi ni došli na tu funkciju.

Šta se može očekivati u budućnosti?

Iako je ova godina donela izvesnu amortizaciju nezadovoljstva osvajanjem Kupa Srbije i pobedom u derbiju, jasno je da su ovi uspesi pre svega posledica internih slabosti najvećeg rivala nego što se vidi svetlo na kraju tunela za Zvezdu. Drugim rečima, čini se da ništa što se tiče Zvezde nije u njenoj kontroli. Moraće da se uzdaju da sve slabosti koje je njihov klub ispoljio, mogu nekako da se preslikaju i kod najvećeg rivala. Nekih naznaka u tom smislu je već bilo, pa je tako drugi deo sezone 2011/12 protekao u znaku Zvezde. Da li će se neka slična šansa ponoviti i eventualno potrajati malo duže, teško je reći.

Novi Zvezdin statut

FK Crvena Zvezda je donela novi statut, kojim se vrši usaglašavanje sa Zakonom o sportu, međutim važnije od te zakonske obaveze jeste izmena kojom se prag za promenu predsednika spušta sa 2/3 na 1/2 glasova Skupštine. Na sajtu još nije dostupna nova verzija statuta (stoji samo verzija doneta 2010. godine), tako da se ne mogu dati neki komentari. Ipak, ono što je jako zanimljivo jeste finansijska odgovornost članova uprave za (loše) poslovanje kluba. Zvezda se ugleda na Real Madrid i Barselonu po neposrednom izboru predsednika, ali u svim ostalim segmentima nema nikakvih sličnosti, kao što priča Šurbatović:

Koliko je Zvezda po statutu blizu funkcionisanju Reala i Barselone, i šta dalje? Šurbatović ima precizan odgovor:

- Jedina sličnost je institut neposrednog izbora predsednika koji daje mogućnost svim članovima da biraju i budu birani. Sve ostalo je potpuno drugačije koncipirano, a najveća razlika je ta što kandidati za predsednike Barselone i Reala moraju da dostave ozbiljne bankarske garancije kao zalog da će savesno poslovati i da neće dovesti klub do finansijske propasti. U Barseloni oko 50 miliona evra, u Realu trećinu iznosa budžeta iz prethodne godine, što je u slučaju Florentina Pereza iznosilo oko 53 miliona evra. Kod nas, nažalost, ne postoji nikakva vrsta materijalne odgovornosti za loše upravljanje što je i dovelo do ovoliko loše finansijske situacije. Šta dalje? Potrebno je ponašati se u okviru usvojenog statuta i zakona o sportu, kao i iskoristiti priliku da se aktivno učestvuje u izborima za nove organe kluba. Članovi Crvene zvezde preuzimaju veliku odgovornost za dalje upravljanje klubom - zaključio je Šurbatović.

Petar Škundrić, koji je predsednik skupštine sportskog društva, je dao izjavu u kojoj stvari izgledaju drugačije:

- Upravljanje, poslovanje i otuđenje su različite kategorije. Hipoteka nije otuđenje nego garancija, a svaki član UO garantuje ličnom imovinom za odluku koju je doneo. Ja sam protiv toga da neko proda 30% imovine Crvene zvezde, ali nisam protiv da svu imovinu klub stavi pod hipoteku, ako tim kreditnim aranžmanom rešava važne probleme.

Prosto ne verujem da je ovo istina da svaki član UO garantuje ličnom imovinom za odluku koju je doneo, jer onda bi svi prethodni predsednici trebalo da nadoknade gubitke koje su proizveli. Moguće da tako nešto deklarativno i stoji na papiru, ali ako ne postoji mehanizam da se to može sprovesti (a položen novac u banci u vidu garancije koji klub može povući ako se šteta napravi je dobar mehanizam za to), onda situacija ostaje kao što jeste, tj. da predsednik ne odgovara ni za kakvu štetu.

Nameštanje mečeva i Crna knjiga Istočne Evrope

Ove nedelje se pojavila publikacija sindikata fudbalera FIFpro, koja se tiče njihovog položaja u Istočnoj Evropi. Izveštaj pod nazivom Crna Knjiga Istočne Evrope je nastao anonimnim anketiranjem fudbalera u 12 zemalja ovog dela Evrope.

Najviše pažnje u Srbiji je privukla izjava bivšeg fudbalera Borca Dragiše Pejovića koji je u sklopu promocije ove knjige priznao da je igrao namešten meč sa Partizanom. Ipak, nije bilo ozbiljnih reakcija na tu izjavu, kako od strane Borca tako i Partizana. Interesantno je da i sama Crna knjiga, u prilog kojoj je trebalo da služi ova izjava, ne nalazi Srbiju kao posebno problematičnu zemlju po pitanju nameštanja utakmica. Tako, samo 5,3% igrača iz Srbije koji su popunili anketu su priznali da im je ponuđeno nameštanje mečeva. To je duplo manje od proseka Istočne Evrope (11,9%), odnosno time je Srbija među 4 zemlje u kojima ima najmanje nameštanja mečeva u ovom regionu. Zajedno sa Srbijom, solidno se još kotiraju i Slovenija, Mađarska i Hrvatska, dok je najgora situacija u Crnoj Gori, Kazahstanu i Grčkoj.

Na pitanje da li su upoznati sa nameštanjem mečeva u svojoj ligi, 18% anketiranih fudbalera iz Srbije je odgovorilo potvrdno, što našu ligu pozicionira lošije nego po prethodnom kriterijumu, ali opet bolje od proseka.

Kada je u pitanju kašnjenje u isplati plata, tu se Srbija nalazi oko proseka za Istočnu Evropu, tačnije 42,6% anketiranih igrača je navelo da im se primanja ne isplaćuju na vreme.

Kada je u pitanju relevantnost ovih podataka, sigurno se mogu postaviti neka pitanja. Tako upada u oči da svi od 142 anketirana fudbalera u Crnoj Gori su naveli da im je nuđeno nameštanje mečeva, a samo dvojica njih su priznali da su upoznati sa konkretnim slučajevima nameštenih mečeva u njihovoj ligi (1,4%).

Ceo dokument u pdf-u se može preuzeti ovde.

(Samo)upravljanje fudbalskim klubom

Poslednja dešavanja u FK Partizan pokazuju neke od mnogih konsekvenci nedefinisanog vlasništva nad tim entitetom. U situaciji kada ne postoje vlasnici, uprava kluba nema nikome da polaže račune, osim sportskim novinarima na konferencijama za štampu (ali sve i da se novinari svojski potrude, ne mogu da ih nateraju da se oznoje u takvim situacijama jer nisu u stanju da utvrde da li govore istinu pošto ne znaju na APR-u da provere osnovne finansijske podatke o poslovanju kluba).

Trenutna struktura upravljanja ovim klubom izgleda anahrono čak i za Srbiju 2011. godine. Vrhovni organ kluba je Skupština. To je ono što bi bilo ekvivalentno skupštini akcionara u normalnoj kompaniji, gde ljudi koji su kupili akcije firme imaju pravo i da se nešto pitaju za njeno poslovanje. U Partizanu pak, ljudi koji imaju pravo da se pitaju o poslovanju se biraju po mnogo egzotičnijim kriterijumima. Tako, baštineći najbolju socijalističku tradiciju, najveći broj članova Skupštine (31 od 65) pripada nečemu što se zove „aktiv društveno-sportskih radnika“.

Samo površan pogled na članove ove živopisne družine govori o tome da većina zadovoljava samo prvu polovinu kriterijuma (tj. predstavlja „društvene“ ali ne istovremeno i sportske „radnike“). Iako druge dve grupacije u Skupštini (bivši igrači i radna zajednica, odnosno navijači) zajedno imaju 34 mesta (za 3 više od prve grupe), jasno je da izbor uprave dolazi nekako uvek spolja/odozgo.

Novim Zakonom o sportu definisana je i privatizacija u sportu (članovi 169 – 182). Najpre je potrebno da sva sportska društva budu upisana u odgovarajući registar, a onda se procedura sprovodi kao po Zakonu o privatizaciji. Upis u registar treba da bude okončan u roku od godinu dana od stupanja na snagu Zakona o sportu, što treba da istekne za oko 4 meseca (u aprilu sledeće godine), nakon čega će (nadamo se) biti iniciran i sam postupak privatizacije.

Ipak, čak i da dođe do privatizacije najvećih klubova, verovatno će doći do neke vrste otrežnjenja koliko oni zapravo malo vrede. Iako je popularno mišljenje da C. Zvezda ima veću vrednost od Partizana zbog većeg broja navijača, većeg stadiona i slično, finansijski podaci iz poslednjih nekoliko godina (koji su jedino relevantni za investitora) to ne pokazuju.

Kad pogledamo poslovne prihode (svi prihodi od prodaje ulaznica, prodaje igrača, sponzorstava, marketinga itd), vidimo da u slučaju Partizana oni manje-više konstantno rastu zadnjih 4 godine (a verovatno će biti slučaj i sa 2011. pošto mislim da su ove godine uplaćeni iznosi od Lige šampiona a i dosta igrača je prodato letos), tako da će Partizan verovatno imati najmanje 20-ak miliona evra prihoda i ove godine. Kod Zvezde osim 2007. (kada su verovatno zbog prodaje igrača prihodovali preko 15 miliona evra), prihodi su duplo manji od Partizanovih i ta razlika se postepeno povećavala poslednje tri godine. Sportski rezultati naravno nisu mnogo drugačiji, pa je tako baš 2006/07. Zvezda osvojila poslednju titulu šampiona, a od tada je ona pripadala Partizanu.

Kad su u pitanju godišnji rashodi klubova (ovde su uzeti poslovni rashodi bez amortizacije), onda vidimo sledeće:

Interesantno da i pored značajno manjih prihoda, Zvezda se trudi da ne zaostaje previše u izdacima za svoje funkcionisanje (plate igrača, kupovina igrača, ostali rashodi kluba) u odnosu na Partizan. Razlika priliva gotovine u odnosu na odlive kod Zvezde je pokrivana dodatnim zaduživanjem, kao što će se videti kasnije. Pre toga, da pogledamo razliku prethodne dve kategorije, tj. poslovna dobit ili gubitak pre amortizacije (EBITDA):

Zvezda je konstantno ispod nule i to najmanje 3 miliona evra svake godine, što znači da je na dugi rok njeno poslovanje neodrživo (osim ako ne doživi neku ozbiljnu finansijsku injekciju). Da je kojim slučajem privatna firma, verovatno bi sada bila pred stečajem (ne nužno i gašenjem). Partizan je ostvario određen finansijski uspeh prošle godine, ali ako se to ne potvrdi kao dugoročni trend, ni taj klub ne može računati na neko interesovanje investitora u privatizaciji.

Sad još jedna zanimljiva stvar, a to su dugovi (ovde je uzet neto dug, tj. dugoročni i kratkoročni krediti umanjeni za stanje gotovine i depozita u banci).

Evidentno je da stanje obaveza prema bankama kod Partizana opada konstantno, tako da se može reći da se jedan deo zarađenog novca ispravno koristi za otplatu tih kredita. Ipak, kredita i dalje ima (iako oni stalno pričaju suprotno) i na kraju prošle godine ta obaveza je iznosila 4 miliona evra, ali ako se nastavi poslovanje kao u 2010. onda to ne bi trebalo da predstavlja ozbiljan problem za klub. Kod Zvezde pak obaveze po osnovu kredita su dosta veće i dalje rastu pa su na kraju prošle godine iznosile skoro 19 miliona evra (imajući sve u vidu nejasno je kako sadašnje rukovodstvo stalno dobija pohvale da je stabilizovalo klub). 

Biće zanimljivo svakako videti i rezultate za ovu godinu kad budu dostupni, ali je uočljiv neki trend koji će se teško promeniti u kraćem roku. Sa druge strane, sigurno je i da broj navijača predstavlja bitnu stavku za vrednost kluba i interesovanje investitora i tu Zvezda stoji bolje od Partizana, pošto prema jednom istraživanju iz 2008. (koje je doduše sama Zvezda naručila), odnos Zvezda : Partizan : ostali klubovi je 48,2% : 30,5% : 21,3%. Tako izbor Gazprom Njefta da sponzoriše Zvezdu je očito najviše bio motisan tom činjenicom (a očekivano je bilo da izaberu jedan od klubova pošto naftne kompanije i fudbalski klubovi imaju sličnu ciljnu grupu). Novac koji na taj način potroše želeli su da daju klubu koji će vratiti veći marketinški efekat. Međutim, pitanje je u nedostatku sportskih rezultata da li je to zaista tako. 

Izvori: Partizan, C. Zvezda